[…] Највећа опасност од које би се могло страховати прети од мноштва хајдука који се обично скривају по пећинама и шумама, у врлетним и суровим планинама тога краја. Али тога се не треба претерано бојати. Да би се безбедно путовало по тим брдским крајевима, треба само узети за водиче неколико тих поштењачина, који нису способни за издају. А чињеница да су то разбојници не треба да изазива одбојност јер, ако се размотре узроци њиховог јадног положаја, обично се наилази на случајеве који пре изазивају сажаљење него неповерење. Лоше би пролазили становници далматинских приморских градова када би хајдуци, којих је све већи број, имали злу нарав. Они живе као вуци, лутајући између врлети и неприступачних провалија, верући се са стене на стену како би издалека открили опасност, мучени сталном неизвесношћу, изложени невремену, често и без најнеопходније хране, приморани да стављају живот на коцку како би је прибавили, чамећи по најгрознијим и пустим пећинама. Не би било никакво чудо ако би се често слушало о свирепим делима ових подивљалих људи, мучених сазнањем о свом јадном положају. Веома је зачуђујуће што они, уместо да предузимају нешто против људи које сматрају кривцима за своје невоље, обично поштују мир настањених места и верни су водичи путницима. Они отимају говеда и овце које довлаче у своје шипље како би имали шта да једу и да би дошли до коже за обућу. Убити вола неког сиромашка да би се искористио само мали део меса и коже ‒ то делује као дивљи и неразумни поступак. Више пута сам чуо како су се људи због тога горко и оправдано жалили на хајдуке. Не би ми ни на ум пало да их уздижем и хвалим. Али никако не треба смести с ума да су за те несрећнике опанци или обућа првенствена потреба, јер су осуђени да проводе живот лутајући по кршевитим и голим пределима, где нема ни траве ни земље, где штрче шиљате и веома оштре стене сурових масива, које су постале онако храпаве и оштре због оштећења која су им нанели векови и непогоде. Понекад се догоди да глад истера хајдуке до пастирских колиба, где претећи траже храну и узимају је силом ако се деси да им је не дају. У таквим случајевима онај ко се опире греши у сваком погледу. Храброст ових одлучних људи у сразмери је са њиховим потребама и дивљим животом који воде. Четири хајдука не презају од тога да нападну караван од 15 или 20 Турака, и обично га опљачкају и натерају у бекство.

Ако се догоди да пандури ухвате неког хајдука, не везују га као што то обично чине жбири код нас; одреше учкур на његовим чакширама које се срозају до пета, а он се не може дати у бекство јер би пао на земљу ако би тако нешто покушао. Веома је човечно што је пронађен такав начин обезбеђења, па се човек не мора везивати као да је најгора марва. Хајдуци, већином, сматрају себе људима од вредности ако се умрљају турском крвљу. Дух лоше схваћене вере, удружен с природном и стеченом суровошћу, гони те људе да киње суседе с оне стране границе, не водећи уопште рачуна о последицама. […]

Превела са италијанског: Вера Бакотић Мијушковић

ИЗВОР: СЕРБИА : српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора : песме и поеме, приповетке, романи, драме, путописи, беседе, дневници, мемоари, есеји, писма, записи [одабрали и приредили: Р. Дамјановић, Н. Томић и С. Ћосић], „Итака”, Београд, 2000, стр. 154.