АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Ако умрем, погледаћу последњи пут небо, утеху моју

(…)

Вратио сам се исто онако смешан као што сам и отишао. Ја сам је оставио и вратио сам се дома. Па шта сад? Ништа. Миран сам и задовољан. Понегде падне један жут, увео лист, ја му климнем главом нико и ништа сам. Задовољан и спокојан.

Тетке ми плачу по кући; кажу, да сам жут као смиље. Нуде ме млеком; кад ме мајчино млеко није нахранило снагом, можда ће ме спасити млеко белих, гојних крава, у ком мирише трава. Нисам ни весео ни тужан. Хоће ли падати киша, или ће сјати сунце, мени је тако све једно. Ја ћу ћутати, јер никог не волим. Тетке кажу, све ће проћи. Имамо пуне куће малих Босанаца, сирочади. Југословенство је јако у моди.

Опет се ваде и праше слике цара Душана, причаће се још, да је све било само ружан сан. Све је по старом. Оно што је бело, биће сутра црно, а преко сутра жуто. Она је плакала, али она неће умрети од бола; не умире се од бола, умире се од части. Вратио сам се. Хоће да ме бирају за председника кола, не знам каквог кола, али га се гадим. Побегао сам од ње пред зору. Она ће крикнути, кад види, да ме нема више крај ње, и плакати. Но после? О, све знам, само не знам зашто смо ми били млади. Жао ми је њеног синчића. Мушкарац је, није мој син, али он личи сасвим на мене. Она каже, увек је мислила на мене. Побегао сам од ње у зору. Моји војници ме зачуђено гледају а ја одох лађи. Неиспаване и барусове жене, склањале су ми децу с пута као да бејах нечастиви. После су пролазила крај нас брда, шуме и виногради. Ја волим да се селим. А кад смо стигли, видео сам градић, где ми се родила мајка. Он беше пун цркава, на којима ћуте звона, нема звона, однесоше их. Тај градић је гробница мојих дедова. Био сам сентименталан. Стадосмо пред неким баштама, са којих су нас гледале машинке. Прошао сам крај малих кућица, опкољених вртовима, у стрме улице и завиривао сам. То је мој занат. Понегде сам видео ћилимове, красне ћилимове домаће, које толико волим. Питао сам неког, да ли познаје господина Јашу Игњатовића, али ме старац погледа, и рече тихо мађарски да га не познаје. Смрт се крије у вртове. Свуд ме дочекаше вртови. Цркве су биле празне и мрачне, а прозори прашњави и мутни као моје очи. Ја волим моје очи, свему су криве моје очи. Ником нисам захвалан до очима мојим. Оне су ми биле више него мајка. И тако посетио сам гробницу мојих дедова. Било је досадно. Кажем, часни пропадају. Владика је уређивао тамо мађарски катихизис, а баште су биле пуне корова. Код нас је родољубље у моди, како га се не бих сетио. Ја волим моје дедове, они су знали да убијају. Уопште ми се убиство сад јако свиђа. Звона су звонила, јер сам ја удесио да стигнем кад звона звоне. А ја сам учен човек; знам, да се све лепо мора наместити и да о Божићу никад ми није Божић, него наша слушкиња, турала у ципелице орасе, сребрне и златне. Посетио сам жену, коју је мој отац пре моје мајке љубио. Он је имао силесију драгана као и ја. Прошао сам кроз стрме, малене, узане сокачиће, они су били пуни деце. А свуд над њима гледале су ме цркве празне, напуштене, прашњаве цркве. У једној сам видео говорницу на левој страни као у туђинским црквама, у које волим да се кријем. Трудио сам се да ми срце заплаче, па да се и засмеје. Сећам се, небо беше мутно, пуно неких плавих жила што су дрхтале. Оне су се зариле у душу моју и ја сам знао да ће ме вратити дома. Дочекала ме је једна старица у жутој свили под једним грдним Св. Јованом. Она је поруменела и причала ми о оцу. У њој беше више љубави него у мени, а ја сам све мислио, да нико на свету не може волети као ја. Она ми је дуго причала о оцу. Каже, да сасвим личим на њега. Причала је и питала о свету. И најпосле ми рече да се ништа није изменило. Била је у седамдесетим годинама и поруменела је, кад јој споменух слику њену, коју су нашли у оца мога. Она је била стара и добра, најпосле ко није добар, сви су добри. Хтела је да ме води на гробље и да ми покаже гробове старих романа, које је моја мајка радо читала па и кућу мога деде. Али ја бејах блед и жељан да путујем. После, на грдној чађавој станици, опет сам по стоти пут чуо, да у Москви тече крв, да су Босанци ножем продрли у талијанске јаркове, да је у Србији умрло милион људи и да ће доћи једно боље столеће. Жене су лежале по земљи, сестре што нису нашле брата и жене што нису нашле мужа, па су се љубиле и штипале са неким мушкима под сенком мрачних ходника. Уплакане мајке, што су тражиле своје чедо, кад га не нађоше, поделише беле хлебове, неким одрпаним војницима, што су се врзли у мраку и диму и пљуцкали. Прошао сам крај возова и питао сам за брзи на југ. Хтео сам да се пењем, кад ми приђе неки човек са гајтанима и запита куда ћу. „На југ.” Он ми рече да ће тај на север. Ја га погледах и запитах: „Зар то није све једно?” Он ме зачуђено гледао, није знао да ја већ давно терам шегу са самим собом. Дошао сам дома. Зашто?

Попадије ме похађају, оне се нису промениле. Нико се није променуо. Али сви ме мрзе. Једино ме моја жена брани. Она је председница неког женског кола. Говори да сам зло однегован и да сам уобразио неки Weltschmerz, али откуд до врага Weltschmerz у Банату. Лежим по цео дан иза наших дрвара и гледам у небо. Голубови падају са крова, пред вече звоне звона, а госпође хоће опет да ме бирају за председника неког кола. Оне воле врло немачке тобџије, што долазе у белим рукавицама са солунског бојишта. И ја волим беле рукавице. Лежаћу по цео дан у трави и гледаћу у небо. Сваки дан ће имати нову боју. И те боје умириће моје очи, а ја сам миран, кад ми се смире очи. Назове ли ми ико тужно добро вече, отпоздравићу му тужно добро вече. Назове ли ми ко весело добро јутро, отпоздравићу му весело добро јутро. Ми ћемо изумрети и доћи ће боље столеће, оно увек долази. Ми ћемо се вући у зеленом одрпаном шињелу, бледи и насмешени, свуд по улицама. Ми не иштемо ништа, ми не жалимо ништа; је ли, ми не жалимо ништа? Тетке ће престати да плачу. Оне једнако ките слику цара Душана и надају се да ћу и ја насмејати се ведро а не овако „као мртвац”, како то оне зову. По цео дан оне ме мире са женом, доносе ми млека као детету, воде ме у кукурузе што зру, а свет ме једнако бира за председника. Кажу, две три године и све ћемо заборавити. Тетке плачу око мене и обилазе ме као да сам гроб. Нада мном је небо, оно има румене, благе пруге, те пруге се сваке зоре враћају. Оне ми се враћају, на облацима, пролазне и благе. Ја их свако јутро гледам и живим само за њих, за њих. По негде падне жут један лист. А пред вече звони. Ја кашљем, ма лекари кажу: живећу још тридесет година. По негде пада по један цреп, по негде један плот. Пред вече је хладно, тетке ме завијају као дете, оне ми читају о петроградским крвавим улицама, ја то волим. Недалеко станује моја жена. Станује преко пута а још се нада. Али ако умрем, погледаћу последњи пут небо, утеху моју, и смешићу се.

Крај романа Дневник о Чарнојевићу

Милош Црњански

Извор: Црњански 1974: Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, Београд: Издавачко предузеће „Нолит”, стр. 138–144.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

rajin
Претходни чланак

Рођен је историчар уметности Момчило Рајин

69267073_1611942015609826_3922606606533001216_n
Наредни чланак

МИСАО ДАНА