AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

Adam Mikijevič: O SRPSKOJ NARODNOJ POEZIJI (1841)

[…] Kod Grka je poezija sledbenika Homerovih imala tu osobinu koja se kod savremenih modernih naroda nalazi u srpskoj poeziji. Najveća dela koja su plod pojedinačnog genija uvek nose u sebi njihov pečat i izrođavaju se u ono što nazivamo manirom. Srpska poezija, zadržavajući suštinski sadržaj pričanja, a menjajući se stalno u formalnom smislu, izbegla je tu nezgodu na način na koji nam je došla. Ta poezija, ne prestajući da bude prastara, nije prestajala da bude mlada, zato što ju je pevao čitav narod, recitovali je rapsodi i tako je živela životom prostora naroda. Pesnici koji kod Srba pevaju i sastavljaju pesme isto tako su slepci. Čudna stvar da su u tom pogledu srpski rapsodi slični sledbenicima Homerovim. Čak i reč slepac u ravničarskim delovima Srbije označava pevača: te dve reči su istog značenja. Ti slepi prosjaci idu od sela do sela, zaustavljaju se pred svakom kućom i skoro uvek otpevaju poneku pesmu. Prosjaci su kao i Homer. Ali Srbi ne vezuju za reč prosjak sadašnju predstavu. Prosjaci nisu kod slovenskih naroda, a naročito ne kod Srba, ponižavani ni prezirani. Oni čitaju molitve i pevaju pesme; ukazuje im se poštovanje.

[…] Slovenski junaci su, kao i Homerovi, ljudi prosti, lako planu, strasni su, oni iznad svega cene rat. Oni cene junaštvo kao glavnu vrlinu. Poštuju religiju, vole luksuz i raskoš, lako ih ponese nasilje, ali oni nisu svirepi. Rat nije za njih, kao za američke narode, lov na ljude. Ti junaci se pridržavaju izvesnih opšteljudskih zakona. Poštuju zakletvu, drže se časne reči, upotrebljavaju samo ozakonjena oružja. Njihov karakter je još više uzdigao uticaj hrišćanstva. Svirepe osvete Grka, nasilja Trojanaca, ne sreću se u srpskoj poeziji, tu ima više čovečnosti. Pošteđuju zarobljenike, ne svete se na mrtvom telu pobeđenog neprijatelja.

[…] Junaci poštuju ženu kao svoju drugaricu, kao svoju majku, kao majku svoje dece. U srpskoj poeziji nema primera prezira prema ženi, koji često nalazi u pesničkim delima uglađenijih i pokvarenijih društava. Uopšte, u to vreme, krajem XIV veka, kada se u Evropi završava viteško pesništvo, kada počinje roman, žena se pojavljuje u obliku fizičke lepote, privlači samo svojim strastima. Karakteri žena su različitiji u antičkoj poeziji, i osobito u srpskoj poeziji, gde žena nije više robinja, mada je ne okružuje ona svetost, koju je priznavala germanska rasa, niti ima oreol kojim je ovenčala katolička poezija.

[…] Srpski dijalekat je najharmoničniji, najmuzikalniji od svih dijalekata slovenskih. On menja suglasnike, on ih ublažava, to je italijanski među slovenskim narodima.

[…] Sa svim tim prednostima, sa smislom naroda za poeziju, dar skoro urođen za pevanje, sa velikom tradicijom, s jezikom vrlo lepim i vrlo poetičnim, kako nikom nije uspelo da stvori potpunu srpsku epopeju? Zašto sve dosad nisu složeni ti odlomci i nije se stvorila iz njih organska celina? Neki naučnici se nadaju da će do toga doći, čak i neki strani naučnici, kao gg. Fater i Grim, očekuju jednu slovensku epsku poemu. Međutim, razmišljajući o književnoj istoriji ove zemlje, može se s razlogom posumnjati da se takvo delo može pojaviti. Narod do sada nije uspeo da ga stvori, učeni pesnici neće svakako biti srećniji u tome. […]

 

Preveo sa poljskog: Stojan Subotin

 

IZVOR: SERBIA : srpski narod, srpska zemlja, srpska duhovnost u delima stranih autora : pesme i poeme, pripovetke, romani, drame, putopisi, besede, dnevnici, memoari, eseji, pisma, zapisi [odabrali i priredili: R. Damjanović, N. Tomić i S. Ćosić], „Itaka”, Beograd, 2000, str. 27‒28.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

14461140176617_sajt1_bg_period
Prethodni članak

Rođen je umetnik Đorđe Ivačković

003-FINAL-DSC_5006
Naredni članak

Rođen je glumac Bojan Žirović