[…] Код Грка је поезија следбеника Хомерових имала ту особину која се код савремених модерних народа налази у српској поезији. Највећа дела која су плод појединачног генија увек носе у себи њихов печат и изрођавају се у оно што називамо маниром. Српска поезија, задржавајући суштински садржај причања, а мењајући се стално у формалном смислу, избегла је ту незгоду на начин на који нам је дошла. Та поезија, не престајући да буде прастара, није престајала да буде млада, зато што ју је певао читав народ, рецитовали је рапсоди и тако је живела животом простора народа. Песници који код Срба певају и састављају песме исто тако су слепци. Чудна ствар да су у том погледу српски рапсоди слични следбеницима Хомеровим. Чак и реч слепац у равничарским деловима Србије означава певача: те две речи су истог значења. Ти слепи просјаци иду од села до села, заустављају се пред сваком кућом и скоро увек отпевају понеку песму. Просјаци су као и Хомер. Али Срби не везују за реч просјак садашњу представу. Просјаци нису код словенских народа, а нарочито не код Срба, понижавани ни презирани. Они читају молитве и певају песме; указује им се поштовање.

[…] Словенски јунаци су, као и Хомерови, људи прости, лако плану, страсни су, они изнад свега цене рат. Они цене јунаштво као главну врлину. Поштују религију, воле луксуз и раскош, лако их понесе насиље, али они нису свирепи. Рат није за њих, као за америчке народе, лов на људе. Ти јунаци се придржавају извесних општељудских закона. Поштују заклетву, држе се часне речи, употребљавају само озакоњена оружја. Њихов карактер је још више уздигао утицај хришћанства. Свирепе освете Грка, насиља Тројанаца, не срећу се у српској поезији, ту има више човечности. Поштеђују заробљенике, не свете се на мртвом телу побеђеног непријатеља.

[…] Јунаци поштују жену као своју другарицу, као своју мајку, као мајку своје деце. У српској поезији нема примера презира према жени, који често налази у песничким делима углађенијих и покваренијих друштава. Уопште, у то време, крајем XIV века, када се у Европи завршава витешко песништво, када почиње роман, жена се појављује у облику физичке лепоте, привлачи само својим страстима. Карактери жена су различитији у античкој поезији, и особито у српској поезији, где жена није више робиња, мада је не окружује она светост, коју је признавала германска раса, нити има ореол којим је овенчала католичка поезија.

[…] Српски дијалекат је најхармоничнији, најмузикалнији од свих дијалеката словенских. Он мења сугласнике, он их ублажава, то је италијански међу словенским народима.

[…] Са свим тим предностима, са смислом народа за поезију, дар скоро урођен за певање, са великом традицијом, с језиком врло лепим и врло поетичним, како ником није успело да створи потпуну српску епопеју? Зашто све досад нису сложени ти одломци и није се створила из њих органска целина? Неки научници се надају да ће до тога доћи, чак и неки страни научници, као гг. Фатер и Грим, очекују једну словенску епску поему. Међутим, размишљајући о књижевној историји ове земље, може се с разлогом посумњати да се такво дело може појавити. Народ до сада није успео да га створи, учени песници неће свакако бити срећнији у томе. […]

Превео са пољског: Стојан Суботин

ИЗВОР: СЕРБИА : српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора : песме и поеме, приповетке, романи, драме, путописи, беседе, дневници, мемоари, есеји, писма, записи [одабрали и приредили: Р. Дамјановић, Н. Томић и С. Ћосић], „Итака”, Београд, 2000, стр. 27‒28.