[…] Prvo iznad Šibenika, kad smo se između Knina i tog grada zaustavili u nekoj sumnjivoj krčmi, drugi put u Dubrovniku, u običnoj bakalskoj ili žitarskoj radnji, a zatim na Pilama, u bednoj izbi u koju ljudi dolaze da, dok sastavljaju karavane, piju šljivovicu, rakiju koja je narodno piće, čuo

U Tačkama Trima imena su ina…   Ne stoje, ne čase ni galije carske ni čamci, ni barke, već grabe i jure – u groznici ludoj turističke farse – u školjke užitka i čar-avanture.   Okean nebesa, iz Korena zračan, na rubu je trena da raspukne breskvu, a Strelac nevidljiv

Ima narodnih priča koje su toliko opštečovečanske da zaboravimo kad i gde smo ih čuli ili čitali, pa žive u nama kao uspomena na naš lični doživljaj. Takva je i priča o mladiću koji je, lutajući svetom i tražeći sreću, zašao na opasan put za koji nije znao kuda ga

Dok je Branislav Nušić bio upravnik sarajevskog Narodnog pozorišta, dođe neki mlad pisac radi svoje drame, predate upravo zbog prikazivanja. – Znate – počeće Nušić – ja bih vrlo rado izneo Vašu dramu na pozornicu, ali naša tri režisera htela bi da izbrišu jedan čin. – Pa dobro, brišite ga

Prema podacima iz Bukovčeve autobiografije (Moj život, 1918, 100), kraljica Natalija je poručila reprezentativan portret od Bukovca videvši portret sina maršala Konstantinovića, kojeg je slikar portretisao u Parizu 1881. godine. U vreme kada doživljava ogromnu popularnost u Parizu sa slikom Velika Iza, Bukovac prima poziv sa Dvora iz Beograda da

Šaljem Vašem Blagorodstvu prilog koji sleduje, istina nešto kasnije no što bi valjalo, ali ipak blagovremeno, jer me baš sad moje veoma pojedinačne studije opet dovode na srpske pesme, a koga tu pre i da spomenem no Vašeg vrlog truda. Pesma saopštena na kraju najstarija je od onih što ih

Svugde i nigde. Ono se krije u otmenoj ležernosti čistača cipela koji će reći: „Daj, šta daš!”, u filozofski skladnoj opuštenosti njegovih staraca koji su preko glave preturili toliko ratova, u jutarnjem vicu koji će svojim vedrim praskom preobraziti natmureno službeničko jutro u trolejbusu, u prijateljstvu kelnera koji se ne

Išao Sveti Sava, umoran. Žega ilinska – ravnica, sunce upeklo. Prašina zasula oči i usta. Dođe, tako, do jedne reke, pa se iz nje napi vode i umi. Za jedan tren, ona voda ga odmori i povrati mu snagu. On svojim štapom prekrsti vodu i blagoslovi je. – Neka ovako

Vatra je čoveka zbunjivala i opčinjavala. Zahvaljujući munji i gromu mogla je da nastane sponatno, ali je vremenom čovek shvatio kako je može prizivati i izazivati veoma brzom rotacijom i trenjem dva komada suvog drveta, udaranjem kamena o kamen, udarom čekića po nakovnju. Prve, izazvane udarom groma, nije bio gospodar,

[…] Izgleda da je postojao prilično veliki broj škola iluminacije, ali iako primeri koje poznajemo pokazuju izvestan stepen varijacija u stilu, rad je ceo bio, uopšteno govoreći, u maniru koji može biti označen kao prestonički, i ceo je načelno sličan seriji zidnih slika u manastirskoj crkvi Mileševa u Srbiji, koje