Почео је Први српски устанак
На данашњи дан, 14. фебруара 1804. године Карађорђе је на збору у Орашцу изабран за вођу Првог српског устанка. Томе је претходила „Сеча кнезова“ коју су дахије спровеле у Смедеревском санџаку, пошто су дошле у посед писма у коме је Алекса Ненадовић објашњавао намере српских кнежева о подизању устанка због насиља које су дахије спроводиле над народом. Устанак у почетку није био повезан, па је тако Карађорђе био предводник у Шумадији, Ненадовићи у западној, а Миљенко Стојковић и Петар Добрњац у прекоморавској Србији. Акције су првенствено биле усмерене против дахија и њихових извршних органа, спаљивани су ханови, убијане и протериване хаџије, те је убрзо скоро читав такозвани београдски пашалук био ослобођен, што је омогућило повезивање локалних покрета у један јединствен. По ослобођењу градова у којима су била упоришта дахија, предузет је напад на Београд, једини град у њиховој власти. Устаници су све време наглашавали да се не боре против султана и Порте, већ само против самовољних дахија, па су тако и дочекали на преговоре султановог изасланика Бећир-пашу и убедили га да неће бити мира докле год четири дахије буду живе. Бећир-паша је након тога дозволио њихово погубљење, које се догодило у ноћи између 5. и 6. августа. Међутим, пошто Порта није хтела да прихвати захтеве устаника за самоуправом, борбе су се наставиле и после смакнућа дахија, с тим што је устанак тада добио потпуно противтурски карактер. Срби су током 1805. и 1806. године забележили неколико значајних победа над султановом војском, попут оних на Иванковцу, Мишару и Делиграду и ослободили Београд, а појачана је била и спољнополитичка активност не би ли добили помоћ од Аустрије и Русије. С јесени 1806. године српски представник у Цариграду, Петар Ичко, закључио је мир са Портом којим би Србима били учињени знатни уступци, али који због избијања Руско-турског рата Срби нису прихватили. Већ од почетка наредне године учврстиле су се везе између Србије и Русије, дошло је до заједничких победа и почела је да стиже помоћ у новцу, оружју и муницији. Ипак, услед Наполеоновог напада на Русију дошло је до склапања Букурешког мира између Русије и Турске 1812. године, који је означио крај заједничких акција и тежњи да се непосредно издејствује независност. Без обзира на то, Срби су незадовољни одредбама уговора које су се њих тицале, наставили са борбом. Међутим, турска офанзива из јула 1813. године коначно је сломила отпор устаника, и својим уласком у Београд Турци су почетком октобра исте године и формално означили крај Првог српског устанка. Међутим, пораз није могао да избрише све резултате и успехе који су били постигнути током претходне деценије, како на борбеном, тако и на организационом плану, те су сви они били темељ на коме је две године касније подигнут Други српски устанак, који је Србији утро пут ка независности.
Од важних догађаја везаних за Србију на овај дан издвајамо још:
1804. године рођен је први секретар Матице српске, Теодор Павловић;
1815. године убијен је један од најистакутијих старешина Првог српског устанка, Станоје Главаш;
1835. године основан је Књажевско-српски театар у Крагујевцу – прво позориште у Србији;
1835. године донет је Сретењски устав.
2 Коментара
Malo ste se zalaboćkali. Ustanak je počeo 15. februara po trenutno važećem gregorijanskom kalendaru. Po julijanskom je to drugi februar. U 19 veku, drugom februaru iz julčijanskog kalendara je odgovarao 14 febuar gregorijanskog, ali je ta razlika u 20 i 21 veku, za jedan dan veća. Tako da se i kao dan početka ustanka uzima 15. februar.
С обзиром да је било неколико коментара да смо погрешили датум Првог српског устанка, ево објашњења зашто је 14.02. а не 15.02. како неки сматрају.Устанак је почео 2.фебруара по јулијанском календару, што је тада у 19.веку био 14.фебруар по грегоријанском.
Пошто ми пишемо колумну „На данашњи дан“, а време рачунамо по грегоријанском календару, онда то остаје 14, а не 15.фебруар, јер је 15.фебруар 1804.године по грегоријанском био 3.фебруар по јулијанском.
Ово зашто читава држава то обележава 15.фебруара је због Сретења које СПЦ (јер време рачуна по календару римског војсковође Гаја Јулија (одакле назив јулијански) Цезара) прославља још увек 2.фебруара, а тај датум је у овом и прошлом веку 15.фебруар, у 19.веку је био 14.фебруар, у 18.веку 13.фебруар, док ће у наредном 22.веку бити 16.фебруар. Како било, тада када се догађај одиграо, пошто је грегоријански календар већ увелико постојао (мада не и код нас који ни државу нисмо имали), дан је био уторак 14.фебруар.
Прича о календарима:
Грегоријански календар је уведен 1582.године, и то прво у Италији, Португалу, Шпaнији … До тада је постојао само јулијански. Уведен је зато што је година по јулијанском испадала мало дужа него што јесте (а иначе је најтачнији календар онај Милутина Миланковића), те се током времена накупило неколико дана заостатка, па су у том 16. веку израчунали да је то 10 дана и са 4.октобра те давне године у поменутим земљама скочили су на 15.октобар. За догађаје пре тог 4.октобра 1582.године уобичајено је да се не преводе на грегоријански, пошто би требало рачунати разлику у датом веку, односно години, која би била све мања и мања како идемо у прошлост. За догађаје од 15.октобра па до данас, прво у тим католичким земљама, а постепено и у осталим хришћанским узимају се датуми по новом календару. СПЦ своје време још увек рачуна по јулијанском, а тренутно је разлика између два календара нарасла на 13 дана, пошто је у јулијанском свака четврта година преступна, а од 16. века је договорено, ради лакшег рачунања, да не буду преступне оне године које су дељиве са 100, а нису са 400. То што се сви везују за празник Сретење је поптуно погрешно, пошто би онда почетак Другог српског устанка, који је био на Цвети, требало увек померати у зависности од Ускрса који је покретни верски празник и може да варира месец дана, а Цвети су недељу дана пред Ускрс, после Лазареве суботе, што би онда имплицирало да се почетак тог устанка шетка од краја марта до краја априла, а морате се сложити да је то ипак бесмислено. Људи су се окупљали око цркава током тих празника, па је било згодно подићи устанак, али датум обележавања не треба померати у односу на празнике, већ се држати календара по коме се у одређеном контексту водимо.
С поштовањем,
МК