Подручје Топчидера и Кошутњака је најпошумљенији део Београда који се рапидно ширио и градио у периоду између два светска рата. Међутим историја овог подручја је много старија. Топчидер је смештен у долини Топчидерске реке, гребена Авалских побрђа, реке Саве, Бањичког виса, насеља Дедиње, Бановог и Петловог брда. У периоду турске владавине, прецизније око 1456. године датирају писани трагови о првим активностима у Топчидеру. Наиме, овде су били смештени артиљеријски логори у којима су Турци изливали своје топове. Топоним је тако и настао, од турске речи ТОПЧИ што значи тобџија и рачи ДАРЕ, персијског порекла што значи поток, долина. По неким изворима овај крај се звао прво МАНГАРЕ па када су коњи тобџије Марашли Али-паше овде пасли назвали су га Топчидер. Име Кошутњак настало је у 19. веку и везује се за простор западно од Топчидерске реке и падине према Бановом и Петловом брду. Названо је по кошутама јер се на овом простору некада налазила веома густа шума. Према картографским изворима из 18. и 19. века налазимо почетак насељавања овог подручја. Одмах по аустријском заузећу Београда 1717. године требало је населити околину Београда. На мапи аустријског капетана Амана на подручју Топчидера и Кошутњака убележена су насеља Топчино са 5 кућа и једним гробљем. Данас би то био простор западно од железничке станице Топчидер, а насеље Бања смештено је по ободима јаруга у близини Јајиначког потока са 19 кућа и гробљем. Одатле настаје село Бањица и данашње насеље. У првим деценијама 18. века Топчидер је обухватао поседе – мајуре аустријских грофова. У близини Топчидерске реке налазио се млин, баште и виногради српског митроплита Мојсија Петровића. Пошто су Аустријанци напустили Београд и Србију 1739. године поменута насеља су поново опустела. Током аустро-турског рата 1789. године на простору Топчидера налазио се логор аустријске војске која је под фелд маршалом Лаудоном напредовала од Остружнице према Београду „стаде војска на Дедино брдо и постави прве страже, које се са Турцима пушкараше“.

Топчидер је кроз своју историју био омиљено излетиште господара Београда. Овде је београдски паша долазио у лов и ту правио „теферич“ који је био нека врста цеременијалног догађаја – спектакла.

У првим деценијама 19. века настају нова насеља у околини ондашњег Београда па и на простору Топчидера. Становништво тих насеља доселио је Карађорђе из новоослобођених крајева  како би подигао и оживео опустеле крајеве Србије после повлачења Турака. Након проглашења Кнежевине Србије 1817. године, подручје Топчидера и Кошутњака добија урбанистички лик који је најприближнији данашњем. У време владавине кнеза Милоша Обреновића Топчидер је постао најзначајније место Београда. То је период градитељске експанзије. Године 1831. кнез Милош је подигао своју резиденцију усред најширег дела топчидерске долине, прву и једину резиденцију овог типа у тадашњој српској  држави. Први разлог за подизање резиденције овде биоје стратешки, безбедносни. Другим речима довољно удаљен од Турака на Калемегдану. Други разлог био је економски јер је ово било плодно земљиште у близини река и трећи разлог трговачки јер се овде налазила царинарница са скелама. Најзначајније грађевине пред кнежевог Конака били су црква Светог Петра и Павла, црквени конак, економске зграде (коњушнице, пекарнице, куварнице, амбар…). До данас је сачувана у преправљеном облику зграда топчидерске ресторације  – кафана „Милошев конак“, као и Господарска механа, Бели багрем и друге, уз  некадашњи главни друм и раскршће путева ка Царевој ћуприји.

Дворски комплекс кнеза Милоша у Топчидеру у своје време је представљао најрепрезентатвинију градитељску целину у Србији.  Временом кнез Милош је развио ову област у један од најважнијих привредних центара са зградама економско-привредне намене које нису сачуване. Градитељи Милошевог конака били су најпознатији мајстори тог времена под надзором предузимача Хаџи Николе Живковића који је био надзорник свих кнежевих грађевина. Парк испред Конака био је засађен домаћим врстама дрвећа и биља, употпуњен ретким тропским биљкама негованим у топлим лејама стакленика. Парк је био организован у виду камених степеника, стаза са скулптурама, водоскоцима и фонтанама.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Близина велике воде омогућила је и велики број чесама, па се и данас ту налазе: Врачарске чесме, Врућа чесма, Милошева чесма. Поводом обележавања 150 година од почетка Првог српског устанка, 1954. године у Конаку је отворен Музеј Првог српског устанка. Данас је у њему смештен Историјски  музеј Србије.

 

 

 

 

 

 

 

Топчидерска црква – црква Светог Петра и Павла

У својим Мемоарима Матија Ненадовић о Првом српском устанку 1804. године спомиње војничку сркву – шатор коју су устаници добили на поклон од митроплита Стратимировића. То је била покретна црква намењена ратним условима. Она није оставила никакаве материјалне трагове али је остала запамћена и забележена као претходница данашње цркве, коју је тридесет година касније подигао кнез Милош. По легенди он је изабрао ову локацију јер се ту наводно спасао од Карађорђевог пиштоља, па је у знак захвалности што му је живот поштеђен подигао цркву. Фасаде су изведене у тесаном камену у духу домаће традиције обраде камених зидова.  На сликању иконостаса радили су Константин Лекић, Јања Молер који је насликао 13 празничних, 13 апостолских и 9 престоних икона. Овај иконостас је пренет у цркву Покрова пресвете Богородице у Баричу код Обреновца, а нови су насликали српски сликари Стева Тодоровић и Никола Марковић. Постоје подаци да је на изради икона радила и Стевина супруга Полексија Тодоровић.У непосредној близини цркве налази се црквени конак који је саграђен 1832. године, подигнут у духу народног српског градитељства попут шумадијских кућа – бондручара са подрумом и приземљем. У конаку је било седиште првих митроплита: Милентија Павловића и Петра Јовановића. У њему је израђен први Устав православне цркве у Кнежевини Србији (1835) који је усвојила народна скупштина у Крагујевцу 31. Јануара 1836. Током друге половине 19. и прве половине 20. века конак је служио као стан за свештеника топчидерске цркве. Дана су њему службене просторије.

 

 

Топчидерска економија

Налазила  се у близини кнежевог Конака и била је аграрног карактера. Осим винограда, који су ту већ постојали, предео је обухватао ливаде, оранице, баште, воћњаке. Из Цариграда је стигао баштован који је био ангажован на култивисању околине кнежеве резиденције.Тада је стигло и 400 дудових садница, а поручене су и разне саднице из Беча. Топчидерска економија је основана 1851. године као угледно пољопривредно добро, једино те врсте у Србији. То је уједно била и прва пољопривредна школа код нас. Циљ је био да школује младе пољопривреднике као седиште прољопривредног развоја Србије.

 

Економија је обухватала  коларску и ковачку радионицу, ту су вршени први огледи са ђубрењем, започета прва метеоролошка мерења, вршена прва укрштања домаћих и увезених раса стоке. Подигнут је био и расадник са неколико стотина сорти воћа, украсног шибља и четинара. Нарочито је био познат расадник украсног дрвећа за украшавање јавних простора, паркова. Гајење свиленох буба је била још једна активност овог центра.

У близини економије налазила се државна ергела. У Топчидеру се налазио и Казнени завод који је био под непосредним патронатом Топчидерске економије, а кажњеници су били радна снага.

У Кошутањаку у близини је негована дивљач у резервату „Мали Кошутњак“. Било је то познато ловиште, па се и данас у подножју Кошутњака налази Ловачка кућа кнеза Михаила, која је данас у приватном власништву намењена становању.

 

Шумарева кућа подигнута је у другој полвини 19. века и налази се у срцу Кошутњачке шуме уз стазу. Резерват је постојао до 1904.године. Кућа је данас у лошем стању и напуштена. У њој је 1891. године започела са радом прва Шумска окружна управа.

 

 

 

 

 

 

 

 

У Кошутњаку је 1868. године убијен кнез Михаило. На том месту се налази ограђен простор као обележје места где је убијен.

 

 

Топчидерско гробље

Настало је седамдесетих гдоина 19. века. Капела Св.Трифуна је гробно место Николе Спасића које је подигао 1903. године. на овом гробљу које је заштићено од стране Државе сахрањни су Исидора Секулић, Жанка Стокић, Арчибалд Рајс и многе друге значајне личности српског друштва.

 

Хиподром

Прве организоване спортске трке одржане су на хиподоркму „Код Цареве ћуприје“ 1911. године. Наредне године почело је уређивање комплекса по угледу на модерна европска тркалишта.

 

Летња позорница

На некадашњем каменом мајдану саграђена је 1948-51. године Летња позорница у Топчидеру, а према пројекту архитекте Рајка Татића која је замишљена да буде централни објекат за приредбе под ведрим небом. Природна стена у коју  је усечена позорница је спрудни кречњак из старије креде који је заштићен као природна реткост.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Летњиковац за слабуњаву децу у Кошутњаку

У Кошутњаку се налазио и Дом за слабуњаву децу који је отворен на иницијативу Слободана Рибникара и лекара Војислава Кујунџића. Овде се налазилио више павиљона за смештај деце која су долазила на опоравак.

 

 

 

 

 

 

 

 

Извори и фотографија: Атеље Вицић, 2008; С.Михајлов 2013;С.Г.Богуновић 2005; ЗЗСКГБ, 2008.